U dobro ugrejanoj sobi jedne od retkih seoskih kuća koje nisu bile oštećene u bombardovanju, odzvanjalo je oštro, emfizemično krkljanje načelnika glavnog generalštaba. Licem uokvirenim prosedom bradom očešljanom u šiljak, nadneo se nad kartama pobacanim po bukovom stolu. Bilo je tu svakakvih mapa, nekoliko ratnih, a ponajviše istorijskih i pomorskih. Načelniku glavnog generalštaba bila je najdraža replika Magelanove pomorske karte, poklon španskog diplomate. Uvek bi ga oraspoložio prizor afričkog roga iscrtanog i osenčenog u obliku, njemu omiljene, banane. Bio je veliki prijatelj gospodina Vaskeza i među prvima u zemlji probao je to egzotično voće slatkasto-brašnjavog mesa. Nekoliko dana unazad sladio se samo kompotima od šljiva sa orasima, što mu je bilo dosadilo. Poželeo je zato dugački, drveni jedrenjak pod slavnom i nadaleko čuvenom trobojkom, s kojim bi plovio po svetskim okeanima, u susret toplim krajevima gde tokom čitave godine rastu duguljasti plodovi njegove najveće žudnje.
Do njega, obučen u čistu oficirsku uniformu okićenu zlatnim ordenjem, sedeo je mladi prestolonaslednik i sanjalački osluškivao pucketanje iz peći prekrivene debelim slojem čađi. Pokušavao je da pronađe neku zakonitost, možda ritmičku doslednost u tim kratkim zvucma, koji su mu se sada činili neobično melodičnim. Verovao je da se čitava vasiona sastoji iz beskonačno mnogo sazvučja, objedinjenih u vanvremenskoj harmoniji, čiji tvorac jeste (te se misli često pribojavao) savršeni vanzemaljski kompozitor. Prisećao se školskih dana na dvoru i muzičke sobe opremljene koncertnim „Petrofom“, crnim i blistavim poput kraljevskog sarkofaga, iznad kog su visili okačeni portreti velikih kompozitora. Jedan lik se uporno nametao i izdvajao od ostalih, njegova raščupana kosa divlja poput džungle, beskrajno dubok pogled tamnih očiju, oštar, granitni nos i prkosno stisnute usne. Mora da upravo tako izgleda tvorac savršene harmonije, pomislio je mladi prestolonaslednik, ponavljajući u sebi ime slavnog bečkog kompozitora.
Čula se treska vrata i u prostoriju uđoše zajedno predsednik vlade i ledena hladnoća. Predsednik je skinuo sa sebe teški, dlakavi kaput koji je ličio na odranu medveđu kožu i okačio ga za drveni čiviluk uz vrata. Polako je prišao stolu. Na sebi je nosio crni frak, ispod kog se belela uštirkana košulja. Lice i vrat bili su mu prekriveni dugačkom, sedom i po krajevima iskrzanom bradom u obliku „francuske viljuške“. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa sakoa žućkasti list. Bio je to ultimatum za bezuslovnu kapitulaciju i na kraju sitno kucanog teksta stajao je potpis cara susedne imperije. Glasno je zevnuo i potom mljacnuo, što je iznerviralo komandanta Prve armije, koji ga je inače smatrao prostim, prepredenim, ali i nedovoljno odlučnim političarem, čovekom koji je sve svoje iskustvo i umeće iskoristio isključivo za lično bogaćenje.
Predsednik vlade reče:
„Uvažena gospodo, uvaženi prestolonasledniče, uvaženi načelniče glavnog generalštaba, uvaženi komandanti Prve i Druge armije…“ tu je zastao. Video je iste one prezrive poglede poslanika u Narodnoj skupštini kada god bi izašao ispred govornice.
„Predsedniče vlade“, obratio mu se komandant Druge armije, proćelav i debeljuškasti čikica sa dugim „handelbar“ brkovima, utegnut do pucanja u generalsku uniformu, „Nešto ste želeli da nam kažete?“
Ovaj se ispravi, isturi grudi napred i sa odlučnošću reče: „Zna li iko od vas ovde prisutnih, da sam se ja, pre započinjanja svoje političke karijere, veoma interesovao za tajne kosmosa?“
Komadant Prve armije se zagrcnu i iskašlja malo toplog napitka na sto.
„Moje karte!“, uzviknuo je načelnik glavnog generalštaba.
„Sve će biti u redu“, smirivao ga je komandant Druge armije, brišući generalskom kapom sto.
„Ako se nešto bude desilo mojim dragocenostima, vas ću smatrati odgovornim za to“, rekao je načelnik glavnog generalštaba, preteći kažiprstom predsedniku vlade.
U međuvremenu, mladom prestolonasledniku se učinilo da negde u podu krcka žižak. Ustao je od stola i napravivši nekoliko koraka ka vratima, zastao. Oslušnuo je.
„Čujete li?“, rekao je tiho.
Ostali se pogledaše međusobom. Komandant Druge armije je slegao ramenima. Lice komandanta Prve armije dobilo je pastelnu boju ilovače.
„Veličanstveno“, dodao je mladi prestolonaslednik, onako, više za sebe. Poskočivši veselo, produžio je ka vratima. Skinuo je svoj dlakavi kaput s čiviluka, ogrnuo se i izašao napolje.
„Znate li vi“, obratio se predsednik Vlade komandantu Prve armije „da je naš Mlečni put samo mrvica, jedan trunčić“, to pokaza prstima, „u odnosu na beskonačnost univerzuma!“
„Besmislica!“, odgovorio je ovaj.
„Da li ste čuli za spektralnu geometriju?“
„Šta?“
„A za Kambrijsku eksploziju?“
„Ba – na – ne…“, zakrkljao je načelnik glavnog generalštaba.
Dvojica Stražara odsečnim salutiranjem pozdraviše mladog prestolonaslednika, i on se potom spusti niz basamak u dvorište, gde se trava belila od mraza. Brojao je korake, prateći pogledom špicaste vrhove svojih uglancanih čizama. Zastavši kod niske daščane ograde, mašio se rukom za prazan džep pantalona – zaboravio je cigarete gore u sobi. Nešto je šušnulo iz senke bagremara koji je rastao preko puta. Prethodne večeri mu je neko rekao da se tu često pojavljuju sove. Škiljio je očima, pokušavajući da razazna ima li nečeg u mraku. Kao mali mislio je da poseduje sposobnost komunikacije sa životinjama. Rudija, ariješkog ovčara kog je dobio na poklon za osmi rođendan od svog oca, kralja, mogao je da dozove telepatijom. Gde god bi krenuo, Rudi je uvek išao za njime.
„Sovo, pokaži mi se. Pokaži mi se, o sovo…“, uporno je sada ponavljao u sebi, poput mantre.
Negde u daljini počela je potmulo da tuče teška neprijateljska artiljerija. Opet nešto šušnu iz pravca bagremara, ali glasnije nego malo čas. Mladi prestolonaslednik ču krik, a odmah potom i lepet ptičijih krila. Sova izlete iz senke i vinu se ka otvorenom mračnom prostoru. Mladi prestolonaslednik uzdahnu. Neko mu se približavao, hitro koračajući i drobeći zaleđenu travu. Stražar, plavooki momak sa zečijom usnom, sastavi odsečno pete i reče:
„Vaše Visočanstvo, hitno vas zovu u kuću! Načelniku glavnog generalštaba je pozlilo!“
Ovaj pogleda ka ledenom nebu, kroz gust dim pare iz svojih usta. Prekriven nekom čudnom, žutom mrenom, Mesec je ličio na bledu, lutajuću fatamorganu.
„Ajmo“, reče mladi prestolonaslednik i potom nevoljno krenu, puštajući stražara da ide ispred njega.
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu.
